Poštovana drugarice recenzentice,
„Ma jok to ne valja, deluje preslužbeno, a i pomalo idiotski“, korim se već nakon prvih ispisanih reči – a opet kako ću nego službeno, pa neću valjda staviti: „Ćao J. kako si? Ovde čika Zlaja“. Dosta je nezgodno kad ste spisateljski anonimus, morate nečim odmah na početku uveriti čitaoca da se isplati čitati dalje. U protivnom, sav trud ode k vragu.
Nemojte misliti da odabirom ekavice radim lakrdiju iz svega ovoga, naime ona mi se u ovo
maškaradno vreme činila kao dobrodošla maska kojom ću patetiku svoje situacije prikazati
znatno manjom no što ona stvarno jeste, te vas tako lišiti nepotrebnih neugodnih osećanja. Znate, mnogo mi se dopada kako pišete u jednim našim dnevnim novinama o drugim piscima i pisicama – jel se tako kaže kad je netko ženski pisac? E vidite, i ja sam relativno nedavno izdao svoju knjigu kolumni „Frik iz kvarta“ i strašno bi voleo da vam pošaljem svoje uratke da na njih malo bacite oko, prolistate, pređete, konzumišete, škicnete, hm hm dobro razumeli ste. Obzirom da se, među ostalim osećanjima koja gajim u vezi ove stvari, bojim da vam se možda baš i neće svideti kako pišem, slanje knjige na vašu adresu odlažem već mesecima. Nadam se da me razumete. Mislim, nemate vi tu šta ni razumeti, nije da ste upoznati sa mojim odgođenim namerama, al evo ja bez vašeg znanja već dugo s vama vodim taj neki dijalog, pa evo sad kad to znate nadam se da me razumete. Ne znam da li bih mogao podneti da napišete nešto loše o mojoj knjizi, strašno se bojim loše kritike, pače mislim da patim od kritikofobije. S druge strane još se više bojim da knjiga kao da nije ni izašla dok vi nešto ne napišete o njoj urbi et orbi, pa onda, posledično, i taj naš dijalog, kojeg, da ne zamaram vas, ja lično vodim sam sa sobom (a opet nije to klasičan monolog jeli), i ta moja knjiga, imaju nešto zajedničko – naime njihovo je postojanje upitno. Nešto slično poput Jetija za kojeg mnogi tvrde da postoji, ali nitko nema opipljive dokaze. Zamišljam, a duša mi pritom leti plavetnilom blaženstva, kako dobivate moju knjige i nakon prvih pet nasumično pročitanih rečenica pitate se – pa dobro bre gde si ti dosad, šta se ne javljaš budalo? Nakon što ste pročitali prvu priču s prezirom odbacujete 14 005 djela ostalih autora koji ko i ja čekaju na svoj red, i bacate se na moju knjigu s požudom koja i vas samu zatiče. U knjizi sve vrvi od bića, stvari i pojava koji vas hvataju nespremnu i vi padate u nesvest od presilne ugode koju fino odštampani reci u vama proizvode. Ja pak uzalud čekam vašu recenziju jer ste u međuvremenu i vi počeli patiti od nedostatka hrabrosti da se uhvatite ukoštac s ovako monumentalnim primerkom novije balkanske književnosti. Imate naprosto osećaj da biste naprečac ispisanom kritikom umanjili vrednost dela kojem izlažete svoja čula, racio i kritičarske instinkte. U potpunosti vas shvatam i ne zameram ništa jer ako sam i dosad mogao živeti bez vaše kritike moći ću valjda i ubuduće. Vidite, problem je što, po mom mišljenju, knjiga ne živi istim životom sa i bez vaše kritike. Stoga, premda vas se neizmerno plašim, istovremeno gorim poput vulkana u pubertetu u iščekivanju napada smelosti da vam konačno pošaljem svoj uradak, sve u nadi da neće završiti u vašem stvarnom ili virtualnom košu.
Hvala na vašem vremenu i pažnji i živeli
