Najbolje stvari obično doživimo kad im se najmanje nadamo. Tako je i mene neki dan zadesilo da u ruke dobijem neizmjerno duhovit tekst jedne sugrađanke, vezan uz njene probleme sa žoharima. Papir je prvobitno osvanuo na oglasnoj ploči njene zgrade u kvartu Cibljanica s ciljem da predsjednik ulaza nešto učini po tom pitanju. S obzirom da je ovo ipak moja kolumna uzeo sam si za pravo da njen izvorni tekst uredim i dopunim svojim asocijacijama na tu temu. Pa pročitajmo…
Dragi susjedi!
Pišem vam ovo jer vas nažalost ne susrećem previše po stubištu, što zbog svojih obaveza, što zbog činjenice da u zadnje vrijeme svi hodamo kao muhe bez glave i nemamo vremena jedni za druge. Htjela bi vas upoznati sa svojim problemom.
Naime, već više od 5 godina vodim bitku sa žoharima. Danas ih više ne ubijam niti se ježim od njih jer gledam na njih kao na sustanare. Smiješno vam je to? Meni nije. Meni je neugodno kad mi prijatelji dođu na kavu, a po stolu nam prošeta gospodin Žohar, i to ne sam, nerijetko sa sobom povede i ekipu. Prvo sam ih naravno tjerala i po njima bjesomučno udarala prvim tvrdim predmetom kojeg bi se dohvatila. Dostojevski i Tolstoj su odlični za uklanjanje pokretne neprijateljske sile. Njihove knjige su toliko debele i teške da žohari nemaju šanse. Onda sam shvatila da to nema smisla jer čim ukloniš jednu vojničku trupu, njihov general pošalje tri nove da osvoje teritorij. Sad svi skupa sjedimo za stolom. Žohari i ljudi. Skupa ispijamo kavicu i čekamo dnevnik. Mi se zabavljamo svojim – ljudskim, a oni svojim – žoharovskim temama. Već sam toliko naučila o njihovim navikama i osobinama da se bez lažne skromnosti mogu proglasiti ekspertom za tu granu zoologije. Kad je na radiju neka plesna muzika mi zabacujemo glavama, a oni ticalima. Kaj da vam kažem, harmoničan suživot. Tulum!
Zašto se sve to dešava, ne znam. Nisam stručnjak za deratizaciju (dezinsekciju) i ne znam idu li oni na čisto ili prljavo, na hranu ili smeće, ali da vole ići u moj stan, za koji osobno smatram da je uredan, e to vole. Valjda im se moj stan toliko sviđa da vaše stanove zaobilaze. A zaobilaze li ih, ili ih imate i vi? Znam da je u stanu do mojeg toliko žohara koji su se udomaćili da gospoda više ni ne pobjegnu kad netko uđe. Susjeda kaže da samo čeka dan kad će s posla ući u svoj stan i čuti kako žohari na tečnom hrvatskom šapčući negoduju nad njenim prisustvom: „Koja je sad ova? Nećemo je valjda pustiti u svoje odaje?“ Njihov glasnogovornik joj prilazi i kaže: „Žao mi je gospođo, ne možete ući. Ovo je privatni posjed“.
Totalno ju kužim. Već su se toliko udomaćili da samo čekam da mi se neki kapitalac za kuhinjskim stolom obrati: „E baš dobro da si došla, fali nam četvrti za belu!“ Jednom sam ušla u kupaonu, upalila svjetlo i u kadi zatekla dvojac crnih člankonožaca kako plaze jedno po drugom. Ne znam točno što su radili, ali činilo se da sam ih ulovila u malo nezgodnom trenutku. In flagranti. Dobro odgojena kakva jesam ispričala sam se, brže bolje izašla i zatvorila im svjetlo, poštujući njihovo pravo na diskreciju. „Bum se sutra otuširala, kaj sad“, rekla sam sebi u bradu.
A da ne govorim o tome kad se kasno navečer vraćam kući i do svojeg stana stepeništem prođem 4 kata. Na svakom katu barem jedan žohar zastane na ulaznim vratima nekog od vaših stanova i nepomično bulji u mene. Dobro je dok me ne pita za osobnu, mislim si svaki put.
Shvaćam ja te naše cimere presvučene hitinoznim oklopom. Nisu oni ni ludi. Nakon Žoharijade i Odiseje po trošnim i zahrđalim kanalizacijskim cijevima naši im se stanovi doimaju poput obećane zemlje. Poput žoharskog raja. To su njihova odmorišta, mjesta za zabavu i svijanje obiteljskog gnijezda. Sigurno si razglednice šalju s fotkama naših lijepo uređenih dnevnih soba. Ne bi se čudila da svoje mrtve ceremonijski pokapaju ispod mojeg starog tepiha u hodniku. Bojim se i zaviriti pod njega da ne završim ko Alisa u zemlji čudesa.
Zato vas molim, onako od srca, pustite deratizatore u stan.
Koliko sam ja upućena, ako prijavimo najezdu žohara ista se plaća iz pričuve. Gospodina K. ovim putem molim da pokrene priču deratizacije jer ću u protivnom biti prisiljena obratiti se osobno medijima i ispričati im priču o sustanarstvu sa žoharima. Simpatična ekipa koja je svakim danom sve brojnija. Gospodine K. ovo nije prigovor na vas osobno, nego dokument koji slobodno ponesite u Gradsko stambeno i podsjetite ih zašto plaćamo pričuvu.
Nadam se da vam nisam oduzela previše vremena i zahvaljujem na razumijevanju. Za sva dodatna pitanja ili eventualne dostave golišavih fotografija mojih sustanara, slobodno se obratite.
p.m.s. (post Majsecov scriptum) Stvarne aktere ove priče ostavljam anonimnima jer ne želim nekome stvarati probleme. Već ih ionako imaju dovoljno s ovim malim, na nuklearni rat otpornim stvorenjima…
