“Dobar dan, trebao bih potvrdu da nemam dugovanja po pitanju mjesečnih pristojbi za letenje privatnim dvokrilcem”, obratim se portiru na šalteru institucije koja se, ako je vjerovati guglu, bavi izdavanjem takve vrste potvrda.
“Jednopropeleraš ili višepropeleraš.”
“Višepropeleraš?!”
“Da, da, znate, ljudi danas svašta stavljaju na svoje aviončiće.”
“Bože, svašta.”
“Da, da, svašta.”
“Jednopropeleraš naravno.”
“Nosivost?”
“Pa nemam pojma, nekih pola tona ili ti u prosjeku 4 moja prijatelja.”
“Gospodine želite da upišem – 4 prijatelja?”
“Ne ma zezam se, upišite pola tone.”
“Recite, letite iz osobnih, profesionalnih, avanturističkih, turističkih, ljubavničkih, prikrivenih suicidalnih namjera, neprikrivenih suicidalnih namjera, iz dosade, tek tako, ostalo ili ništa od navedenog?”
“Pa kad bolje pogledam – sve pomalo.”
“Gospodine, ako je sve pomalo onda je i ništa od navedenog što automatski isključuje sve ostale kategorije razloga letenja pa to onda smatramo kao da ste odgovorili – ništa od navedenog – za što imamo posebnu proceduru.
“Aha, ma stavite – osobne namjere.”
“Drugi kat – soba 207.”
“Hvala.”
Penjem se stepenicama po ovom ogromnom zdanju od 5 katova izgrađenom u pomalo zatvorskom stilu. Valjda je idejni arhitekt zaposlenicima želio svakodnevno priuštiti osjećaj izlaska iz zatvora. Iskustvo koje bi ih nagnalo da se sljedeći dan lakše vrate u zatvor.
Nakon što sam došao do sobe 207 preusmjerili su me ipak do sobe 306 jer da mi aviončić ima rezervoar na lijevoj strani, a ovi se bave samo “dešnjacima. U sobi 306 su me po hitnom postupku vratili u sobu 207 jer da se oni već pola godine više ne bave zračnom već samo podmorskom plovidbom. U sobi 207 sliježu ramenima. Ćelavi gospodin okreće kolo sreće i izbor pada na sobu 116. Oni uglavnom mogu sve. Iako mogi sve ne mogu preuzeti moj slučaj jer je avion crvene boje, a oni su ovlašteni samo za bijele, plave i žute. Odlazim u sobu 418 gdje se “komunjare”, kako ih kolege zovu, bave crvenim avionima koji rezervoar goriva imaju na lijevoj strani.
“Vašu osobnu iskaznicu.”, obrati mi se nadrkano babuskara od nekih 120 kila žive vage.
“Aha, evo izvolite”, čupam iz novčanika plastični dokaz svojeg građanskog identiteta i stavljam na pult.
“Pardon i Vašu letačku.
“Eh, žao mi je, izgubio sam ju.”
“Izgubili? Pa kako – što zaustavilo vas zbog prebrze vožnje?”
“Ma ne, ali eto baš sam ju fizički izgubio – no imam sa sobom potvrdu da sam vlasnik letačke dozvole. Rekli su mi da ta potvrda vrijedi dok mi ne izdaju novu. E a da bi izdali novu trebam i Vašu potvrdu da sam podmirio obaveze po pitanju pristojbi.”
“Možda za letenje, ali ne i za dobivanje potvrde da nemate dugovanja po pitanju mjesečnih pristojbi za letenje privatnim dvokrilcem u bilo koje doba dana i noći. Morate imati sa sobom letačku dozvolu da bi vam izdali tu potvrdu.”
“Ali kako da vam dam letačku dozvolu kad ju ne mogu obnoviti dok od vas ne dobijem potvrdu?!”
“Gospodine ne morate povisivati glas. Žao mi je, ali ja sam samo službenica sa službenim propisima i protokolima kojih se moram pridržavati.”
“Ama kako da ne povisujem ton?! Pa shvaćate li Vi apsurd ove situacije?!”
“Gospodine, sa ovako povišenim tonom molim javite se na šalter na drugom katu. Tamo će vas dočekati naš boksač Ljubomir.”
“Zašto boksač? Kakve veze ima boksač s mojom potvrdom?!”
“O ima itekako, vidjet ćete.”
I vidio sam, odnosno slabo sam vidio, zatvori mi Ljubomir oba oka. I to uz glasni eksplenejšn: “Zbombali te ja i kroejšn birokrejšn!”
